Страх од раздвајања показују и мајка и дете

Деца се рађају као бића која су потпуно неспособна за самосталан живот. Због тога је природно да деца зависе од одраслих особа које о њима брину – првенствено од својих мајки. Трудна жена носи дете девет месеци у свом трбуху и навикава се на чињеницу да је дете део њеног организма. Када се породи, она задржава став да је дете део ње, али не део њеног тела, већ да је део њене личности. Већ неколико недеља након рођења детета, мајка је снажно емоционално повезана са дететом. Друго име за ову емоционалну повезаност је љубав. Смисао љубави је да омогући веома чврсту везу која ће гарантовати да ће нека одрасла особа несебично бринути о детету у будућем периоду док оно одраста. Крајњи циљ родитеља је да дете припреми за самосталан живот у људском друштву. То значи да је дете, све до постизања самосталности која би требало да се поклапа са пунолетством, у зависној позицији у односу на родитеље или друге одрасле који брину о њему.

Психолошка симбиоза

Као што се мајка везује за дете, тако се полако и дете везује за мајку. Већ око шестог месеца живота, већина деце је чврсто везана за своју мајку. То знамо по томе што се тада, у случају да је мајка дуже одсутна, појављује осећање туге. А да би дете било способно да тугује за мајком, оно мора знати ко му је мајка, знати да је нема, знати да зависи од ње и желети да му се врати.

Обострану везаност мајке за дете и детета за мајку стручно зовемо психолошка симбиоза. Кажемо да је симбиоза када две особе, мајка и дете, функционишу као један систем, као једна личност.

Сепарациони страх

Када се успостави симбиоза између мајке и детета, појављује се страх да би она могла да буде нарушена или прекинута – да мајка и дете могу да буду раздвојени. Како је реч о раздвајању или сепарацији, говоримо о страху од раздвајања или сепарационом страху. Овај стах постоји код обоје, и код мајке и код детета. Посебно је изражен у периоду прве или примарне симбиозе која траје прве три-четири године дететовог живота, али постоји и у каснијим фазама развоја. У прве три-четири године дете је веома мало и у значајној мери беспомоћно, тако да интуитивно зна да је свет изван „сигурне зоне“ коју чини простор око његове маме (тате или другог одраслог од поверења) на неки начин опасан, тако да у случају удаљавања од маме реагује страхом.

Корак у самосталност

Страх од раздвајања показују и мајка и дете. Мајчин страх је у томе да би дете могло да се изгуби, да му се нешто деси, да га неко украде или киднапује, да би она могла да се разболи и умре и да остави дете само, да у случају развода припадне његовом оцу и слично. Међутим, већ после треће године, мајка схвата да дете треба да се учи самосталности и одвојености од мајке, тако да стимулише дете да се укључи у оне активности у којима мајка није присутна: да оде код баке, да тамо преспава и слично.

У прве три-четири године дете је веома мало и у значајној мери беспомоћно, тако да интуитивно зна да је свет изван „сигурне зоне“ коју чини простор око његове маме (тате или другог одраслог од поверења) на неки начин опасан.

Дететов сепарациони страх се испољава у свим ситуацијама када дете почне да мисли да би родитељ могао да оде и да га напусти (посебно код оне деце коју одрасли плаше том могућношћу), да би родитељу могло нешто да се деси, да би родитељ могао да умре и слично. Дете се плаши и да би до раздвајаја могло да дође тако што би се њему нешто десило: да га неко украде, да залута и да се изгуби, да дођу натприродна бића и да га одведу, итд.

Кључни тренуци

Сепарациони страх је нормална појава код детета и родитељи треба да дете полако, у складу са његовим узрастом, навикавају на самосталност. Типични проблеми се појављују у виду страха од мрака, када дете треба да спава у свом кревету или у соби која је одвојена од родитељске. Када се угаси светло, дете верује да се свет мења, а сваки шум у дететовој глави може изазвати страшне слике натприродних бића за које дете верује да постоје и да га могу одвести од маме и тате. Из тих разлога се многа деца плаше да спавају сама, а ако и заспу сама, ноћу када се пробуде долазе у кревет код маме и тате, јер се ту осећају сигурно.

Друга типична ситуација је полазак у вртић, јер је уобичајено је да деца у том периоду плачу када их мајке предају васпитачицама. То је због тога што дете на једном симболичном нивоу ту ситуацију доживљава као напуштање. Потребно је неко време да ово понашање престане, и да дете почне да вртић доживљава као домаћи терен на којем се осећа сигурно.

Нагло раздвајање од мајке

      Када из неког разлога дође до наглог одвајања од мајке, макар и привременог, дете ће реаговати сепарацијским страхом. Тако на пример, у случају да се дете разболи, па је потребно да буде у болници, уобичајено је да дете тако одреагује. Из тих разлога, савремено лечење малог детета подразумева да је примљено у болницу заједно са једним од родитеља. На жалост, многе дечје болнице нису довољно опремљене да би у потпуности спроводиле овај принцип.

На рађање брата или сестре дете такође може реаговати страхом од напуштања због тога што ће му принова „украсти“ љубав мајке. Тако да је у дечјој љубомори основа страх од сепарације.

Манипулисање страхом од раздвајања

Различити начини васпитања користе изазивање сепарацијског страха како би родитељи лакше и „ненасилно“ управљали дететом. Познато је да малим дететом управља биолошки усађен принцип пријатности, што значи да дете жели да ради само оно што му је пријатно, јер верује да је то сигурно и корисно и добро, док не жели да ради ствари које су непријатне, верујући да су оне негативне и штетне. Родитељи морају да науче дете да постоје пријатности које нису дозвољене, јер су штетне, али и да постоје непријатне ствари које дете мора да почне да ради, јер су корисне и позитивне. Због тога је природан конфликт између детета којим управља принцип пријатности и родитеља који му намеће принцип реалности. У том конфликту многи родитељи схвате да ће дете бити веома послушно ако му запрете раздвајањем или тачније – одбацивањем. То су изјаве типа да ће родитељи дати дете циганима јер је непослушно и слично. Како је малом детету најважније да остане са мамом и татом, овакве претње изазивају снажну непријатност, много већу од оне непријатности коју изазива понашање које родитељи детету наређују, тако да оно из страха постаје веома послушно.

Опасне игре

Овакав начин управљања дететом је веома ефикасан, али га не препоручујемо, јер дете развија базичну несигурност. Оно почиње да мисли да није довољно добро да би заслужило стабилну љубав и да због тога може бити одбачено. Тако родитељи који никада не запрете детету сепарацијом добијају дете које је веома сигурно у љубав својих родитеља и које одбија да им се подреди и да их слуша. Зато они морају да примењују различите казне што чини да срах од казне замени страх од раздвајања и постане она непријатност која је потребна да би дете извршило родитељске захтеве који су корисни, али који се детету не свиђају.

Психотерапеут Др Зоран Миливојевић

извор: www.detinjarije.com